Pi­še: Goj­ko Pe­ro­vić


Ovo su da­ni po­klo­na, ovo je vri­je­me da­ro­va. Ra­dost do­la­ze­ćeg pra­zni­ka naj­ljep­še is­ka­zu­je­mo ta­ko što da­je­mo od se­be - dru­gi­ma. Valj­da smo svje­sni da na taj na­čin naj­bo­lje po­dra­ža­va­mo Tvor­cu, ko­ji je, da­ju­ći od se­be... tru­da, pa­žnje, lju­ba­vi... stvo­rio ovaj svi­jet i na­še ži­vo­te. Ta­ko po­dra­ža­va­mo i oni­ma ko­ji su nas ro­di­li, maj­ka­ma i oci­ma i pra­ro­di­te­lji­ma na­šim - či­jem od­ri­ca­nju i žr­tvi ima­mo za­hva­li­ti za na­še po­sto­ja­nje. Da­ju­ći od se­be, i ta­ko po­ka­zu­ju­ći ra­dost i lju­bav, mi na­li­ku­je­mo na­šim uči­te­lji­ma i vas­pi­ta­či­ma, oni­ma ko­ji su nas hra­ni­li i po­di­za­li.
Da­ru­ju­ći i po­kla­nja­ju­ći, mi smo slič­ni Sun­cu, mo­ru, ze­mlji... ko­je je Go­spod stvo­rio ta­kvi­ma, da ne­pre­sta­no se­be da­ju, svu­da una­o­ko­lo, i ta­ko či­ne ži­vot mo­gu­ćim. Tru­de­ći se oko dru­gih, mi smo po­put sr­ca, ko­je bez pre­stan­ka ra­di, ka­ko bi obez­bi­je­di­lo ži­vot dru­gim or­ga­ni­ma i ci­je­lom or­ga­ni­zmu. Dar, i to onaj ne­za­slu­že­ni, onaj ko­ji se ne mo­že za­ra­di­ti, po­klon ko­ji da­je­mo iz lju­ba­vi, mi­sle­ći na dru­ge, a ne na se­be... to je naj­ljep­ši znak ra­do­sti, i naj­bo­lji na­čin da pro­sla­vi­mo za­jed­nič­ki, po­ro­dič­ni, na­rod­ni pra­znik. Jer, kao što re­ko­smo, ta­kav dar je uslov ži­vo­ta. To se vi­di, svu­da oko nas. Tek ta­ko, da­ju­ći se­be, za­slu­žu­je­mo da nam ne­ko ka­že: „Sun­ce mo­je“, „Sr­ce dra­go“, „Ži­vo­te moj“....
Na ovaj na­čin, pra­znik za sve nas po­sta­je pro­sla­vlja­nje ži­vo­ta. Ži­vo­ta ko­ji na­sta­je iz lju­ba­vi. Osim ove ja­sne sim­bo­li­ke, ko­ja uka­zu­je ko­me smo slič­ni kad po­kla­nja­mo i da­ru­je­mo, svje­sni smo i to­ga da kod lju­di ko­ji­ma je po­klon na­mi­je­njen ta­kvo ne­što iza­zi­va ne­iz­mjer­nu ra­dost. Oni, kroz taj dar, zna­ju da su pri­mi­je­će­ni, da nam ne­što zna­če, da smo mi­sli­li na nji­ho­ve sklo­no­sti, po­tre­be ( no­vi par gol­man­skih ru­ka­vi­ca za „bu­du­ćeg gol­ma­na“, štap za pe­ca­nje ko­ji tra­žiš već du­že vri­je­me, knji­ga tvo­ga omi­lje­nog pi­sca, dio gar­de­ro­be ko­ji ti ne­do­sta­je, par ka­ra­ta za Tran­ssi­bir­sku že­lje­zni­cu... itd. ).
Pa, on­da, one li­je­pe po­sve­te, svje­do­čan­stva na­šeg uče­šća u ži­vo­tu dru­gih lju­di: „Za po­la­zak u ško­lu“, „Za ro­đen­dan“, „Po­vo­dom go­di­šnji­ce“.... „Tvoj....“ i ta­ko to. Po­sta­je ja­sno, da ni­je mo­gu­će is­ka­za­ti pa­žnju i lju­bav pre­ma dru­go­me, ako ne­što zna­čaj­no i li­je­po, ne odvo­jiš od se­be i to odvo­je­no i oda­bra­no, ne do­ne­seš kao ukras i pod­strek, vo­lje­nom bi­ću. Na­rav­no, ni­je bit­na ko­li­či­na, ni ma­te­ri­jal­na vri­jed­nost na­šeg da­va­nja, ko­li­ko či­nje­ni­ca da se vi­di na­ša lju­bav, trud i pa­žnja. Naš po­klon ne tre­ba da po­ka­zu­je ko­li­ko smo mi „moć­ni“, ne­go ko­li­ko vo­li­mo dru­go­ga, ka­ko mi­sli­mo na nje­ga. Naš po­klon tre­ba da po­ka­že ko­li­ko je dru­gi mo­ćan – u na­šem sr­cu, u na­šim oči­ma.
Još pri­je 3.000 go­di­na, ču­ve­na ca­ri­ca Sav­ska, do­la­zi u Je­ru­sa­lim u že­lji da upo­zna ca­ra So­lo­mo­na, i da se uvje­ri u pri­če o nje­go­voj iz­van­red­noj mu­dro­sti. Ona ta­da no­si „to­va­re bla­ga“, i ne šte­di svo­ju imo­vi­nu da bi da­la da­ro­ve ko­ji će se pam­ti­ti, ka­ko bi se pri­bli­ži­la tom čo­vje­ku. Me­đu­tim, iako su nje­ni ka­ra­va­ni bi­li im­po­zant­ni, naj­ve­ći njen dar bje­še to što je do­ni­je­la se­be lič­no. Jed­na od ka­sni­jih le­gen­di ka­že, da se me­đu nji­ma ro­di­la ve­li­ka lju­bav, te da je po­zna­ta bi­blij­ska „Pje­sma nad pje­sma­ma“ na­pi­sna So­lo­mo­no­vom ru­kom, baš toj ca­ri­ci u čast. So­lo­mon je, na njen dar uz­vra­tio na naj­ljep­ši mo­gu­ći na­čin, is­pi­sav­ši sti­ho­ve ko­ji će osta­ti spo­me­ni­ci lju­bav­ne po­e­zi­je. Nji­ho­va lje­po­ta ide do­tle, da će oni vre­me­nom po­sta­ti pro­ro­čan­stva bu­du­će ve­ze Bo­ga sa lju­di­ma.
U da­ne Go­spod­njeg do­la­ska na ze­mlju, Nje­go­vog ova­plo­će­nja i si­la­ska me­đu lju­de, pri­je 2.000 go­di­na, jed­na od naj­u­pe­ča­tlji­vi­jih sce­na je upra­vo ona, ka­da mu­dra­ci sa Is­to­ka (astro­no­mi iz Me­so­po­ta­mi­je, Per­si­je) do­no­se po­klo­ne, u ime ci­je­log čo­vje­čan­stva, da da­ru­ju Ono­ga ko­me ni­ka­kvi da­ro­vi ni­je­su bi­li po­treb­ni. Ali lju­bav ne do­no­si sa­mo one da­ro­ve ko­ji će op­skr­bi­ti ne­či­ju nu­ždu, ne­go i one ko­ji po­ka­zu­ju za­hval­nost i pa­žnju. Eto, ta­kvi po­klo­ni pri­sto­je i sa­mom Go­spo­du Bo­gu, i ni­je­su su­vi­šni pred njim.
Po­klo­ni mo­gu i da se zlo­u­po­trije­be. Pri­je 1.000 go­di­na, Sve­ti Jo­van Vla­di­mir je do­bio po­klon ko­jim ga je ubi­ca ma­mio u zam­ku i si­gur­nu smrt. A taj smr­to­no­sni po­klon imao je ob­lik Kr­sta Go­spod­njeg. Naj­sve­ti­ja stvar po­slu­ži­la je da se ura­di ne­što naj­mrač­ni­je. Pa, opet, ta­kav po­stu­pak ni­je na­u­dio pri­ma­o­cu ko­li­ko ono­me ko­ji ga je či­nio. Ubi­ca je ubr­zo iz­gu­bio i car­stvo, i ži­vot, i uspo­me­nu me­đu lju­di­ma - a ne­vi­na žr­tva Jo­va­na Vla­di­mi­ra, ro­di­la je mi­le­ni­jum­ski spo­men na lju­bav, na vje­ru i na­du u vječ­ni ži­vot. Ve­li­ki Hram u Ba­ru je dar ove ge­ne­ra­ci­je hri­šća­na, Go­po­du Bo­gu i Sve­cu Mu­če­ni­ku.
Za na­ma su tri mi­le­ni­ju­ma naj­ra­zli­či­ti­jih po­klo­na, ko­ji lju­di pri­no­se Sve­vi­šnjem, i jed­ni dru­gi­ma. Za na­ma je tri hi­lja­de go­di­na Go­spod­njeg da­ro­va­nja lju­di­ma. Pa opet, još se ni­je is­cr­pi­la ta ri­zni­ca ljud­skih sr­ca, ni­ti mo­guć­nost da se smi­sli ne­što or­gi­nal­no, ne­što što još ni­je da­ro­va­no. Za­vi­ri­te u va­še sr­ce, po­gle­daj­te. Ta­mo ima po­klo­na ko­je još ni­ko ni­ko­me nije po­klo­nio. Ne­što što će­te tek vi po­klo­ni­ti va­šem vo­lje­nom bi­ću. Ne­ka su na zdra­vlje i spa­se­nje pred­sto­je­ći pra­zni­ci! Če­stit Bo­žić! Sreć­na No­va go­di­na!
(Autor je rek­tor
Ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je)